Zašto nam je potreban stid?

Stid je važna emocija za razvoj deteta, koja nas uči da izbegavamo opasne situacije. Javlja se u trećoj godini života. Kada dete počne da istražuje svet oko sebe, roditelji moraju na jasan način da  mu ukažu na sve potencijalno opasne situacije. Roditelji upozoravaju dete da je opasno dirati vrelu ringlu, provlačiti se kroz ogradu na terasi...Oštrina kojom roditelji moraju da upozore dete , prvo izaziva strah, nakon čega se dete povlači, a zatim se skriva. Sakrivanje je preteča stida. Dete tada uči da će u zavisnosti od svog ponašanja reakcija okoline da bude prijatna ili neprijatna. Počinje da obraća pažnju šta drugi misle o njemu i  javlja se stid kao emocija. Kada uradi nešto pogrešno, stid deluje kao kočnica od daljeg ponavljanja neprihvatljivog ponašanja.

Stid je prvo moralno osećanje.

Razvija se pod uticajem roditelja, škole, kulture i društva u celini. Povezan je sa socijalnom kompetencijom i društvenim normama kojih želimo da se pridržavamo.

Stid nam pomaže da kontrolišemo svoje ponašanje. Tako štitimo sliku o sebi, što nam omogućava da ostanemo prihvaćeni u društvu.

Stid ima zadatak da čuva lični integritet, pomaže nam da držimo distancu, štiti našu privatnost.

Kada stid postaje toksičan?

Ako roditelji često i oštro kažnjavaju dete , ono ne prima poruku “Ovo što sam uradio nije u redu „ već „Ja sam loš“. Tada stid više nije adaptivna emocija već prelazi u disfunkcionalnu emociju koja može dovesti do razvoja psihičkih poteškoća.  Javlja se osećaj neadekvatnosti, da nešto nije u redu, da nismo dovoljno dobri ili dostojni da budemo voljeni. Odnosi sa drugima donose nam bol i patnju. Često smo nesigurni, ili naprotiv, nadoknađujemo  to lažnom sigurnošću. Ovo je duboko i teško osećanje stida  i često je preteško da se nosimo sa njim. Osoba koja se stidi preispituje sebe, svoje najdublje karakteristike ličnosti. Stid je često povezan sa osećajem nemoći i inferiornosti. Ova bolna osećanja dovode do usamljenosti. Oni koji se stide žele da se sakriju i nestanu. Za stid je potrebna publika, ali ga možemo osetiti i u samoći, zamišljajući da smo u prisustvu drugih ljudi.

Krivica i stid - dve različite emocije

Stid je „Ja sam loš“
Krivica je „Uradio sam nešto loše. Ja sam u redu moj postupak nije“

Krivica se javlja kada uradimo nešto što odstupa  od naših ličnih moralnih normi i time uzrokujemo neku štetu, žaleći što nismo mogli da uradimo drugačije. Osećanje krivice je istovremeno i manifestacija i afirmacija usvojenog vrednosnog sistema. Osećanje krivice nastaje potpunim prihvatanjem roditeljskih vrednosnih normi, a preko međustanja koje karakteriše pojava straha od kazne. Osoba se distancira od svog postupka. Krivica motiviše na izvinjenje.

Kako su povezani stid i bes?

Kao što osoba koja se stidi želi da se sakrije tako se i stid krije najčešće iza drugih osećanja, kao što su strah, bes ili gađenje. Kada se stidimo sami sebe  dolazi do akutnog bola, koji sam po sebi,  izaziva  bes. Tada se iz stanja pasivnosti prelazi u aktivnost, a iz želje da se sakrijemo nastaje želja da se drugi kazne.  Ovo je rezultat besa koji se javlja zajedno sa stidom. Bes se često ispoljava kroz sarkazam ili ironiju i ima funkciju da natera drugog da oseti poniženje i stid.

Drugi proces koji povezuje ove dve emocije je kada se stidimo svog besa.

Stid i bes često stoje jedan iza drugog.

Zašto je važno raditi na stidu?

Stid se često zanemaruje u terapijskom okruženju, uprkos tome što je jedna od najvažnijih emocija u različitim psihopatološkim okvirima.  Jak osećaj stida  može dovesti  do depresije i/ili anksioznosti. Sa stidom su takođe usko povezane:

• Socijalna fobija
• Poremaćaji u ishrani
• Granični poremećaj ličnosti
• Izbegavajući poremećaj ličnosti
   

Zapamtite

Stid raste skriven u tami zato je važno da ga ne krijete i da se ne pretvarate da ne postoji.

Zato je potreban siguran prostor gde možete da se otvorite. Tu možete da učite iz svojih grešaka, bez obzira koliko mislite da su užasne. Tako neuspesi postaju  lekcije  za bolju bodućnost.
Psihoterapija može da pomogne  da započnete tranziciju od oštrog osuđivanja sebe ka razumevanju sebe sa radoznalošću i prihvatanjem.